Komšinica

Naši gosti su zapravo naše privremene komšije jer je kuća u kojoj živimo udaljena od brvnara nekih šezdesetak metara. A naše stalne komšije, sa kojima smo zajedno došli u ovaj šumarak na Fruškoj, su udaljene oko 400 metara. Veoma su mi dragi. Moja komšinica mi povremeno kaže, što ne svratiš da zapalimo jednu?  Pa ne vidim te u dvorištu kada prolazim, odgovorim ja. Na to će komšinica, jao šta ima veze, zovni pa ću izaći.

Pa ne mogu, ima veze!

Možda u tom trenutku komšinica baš pravi ručak. Naravno da će izaći da zapalimo jer je obećala. A ja ne mogu samo jednu da zapalim, budu bar dve tri. I ručak može da zagori. Onda dolazi moj komšija, gladan, jer je veoma angažovan ovih dana. A nema ručka, zagoreo i komšinica će da bude u neprijatnoj situaciji. Ali nije mi toliko do komšije, može pojesti nešto drugo. Mene brine moj mali komšija koji je tek pošao u školu. Kada se vrati iz škole prvo će reći da je gladan. A ručka nema, zagoreo. Pitaće mali komšija, mama zašto je zagoreo ručak? Kako nije lepo lagati malu decu, komšinica će reći da je popušila par cigareta sa komšijom i ručak je zagoreo. Šta će pomisliti moj mali komšija nego da su cigarete važnije od ručka, i dete čak može da propuši.

E vidite, dragi moji povremeni  gosti-komšije, nikada vam neću prići dok 100% ne budem siguran da je to apsolutno bezbedno po vas i vašu okolinu. 🙂