Hoćeš da živimo zajedno
Hoćeš da živimo zajedno
Studentski dom za izuzetne studente. Oboje su bili u njemu. Indeksi puni desetki. Dva različita fakulteta. Dva različita mesta rodjenja iz jedne zemlje koja u svom nazivu ima dva imena. A nekada je to bila jesna velika zemlja, tako su im stariji pričali.
Prošla ponoć i već je 1. jun.
Vreme curi dok veliki planovi ispre dva studenta, koji u septembru treba da odbrane master teze, uopšte ne čekaju. Još nepunih mesec dana i svako kreće na svoju stranu. Dva stranca koja se tek upoznaju. U tom trenutku ona je bila iz Bosne a on iz Hercegovine. Zajedno su bili cela jedna zemlja. Njen omiljeni broj je 8, a kasnije je saznala da je njegov broj 9. A zapravo te ’89 godine, oboje su rođeni. On u Šantićevom, a ona u Andrićevom gradu.
Već je 1.6. 2013. godine. Prvi put ju je poljubio. Znali su da imaju još mesec dana od letnjeg raspusta, a onda još i septembar. I to je to.
Jednog lepog semtembarskog dana, pre nego što će se zauvek vratiti odakle je došla , pitao ju je stidljivo: “Hoćeš da živimo zajedno?”
Znaju se nepunih 2 meseca. Porodica je čeka. Posao je čeka. Celo je društvo čekalo. Klimnula je glavom u znak potvrde a onda je rekla DA. Zagrlio ju je. Osetila je da je zagrljaj spojen po njenoj meri.
Ušuškala se u njega. Prvi je jun 2020 godine. Brvnare Platan. Na ulazu su ih dočekale dve velike reči VOLIM TE.
Istina je, radosti moja.
Već punih sedam godina.
Danka i Aleksandar, 1.6.2020.
Foto: Jarmila Hercekova
Tekst: Hoćeš da živimo zajedno
Najlepša ljubavna pisma velikana
Mark Twain za Oliviu Langdon
“U dubini moga srca nalazi se velika ljubav i molitva za ovo neprocjenjivo bogatstvo koje mi je darovano kada sam dobio tebe. Ne možeš vidjeti ono što osjetiš i što dolazi do tebe preko dalekih puteva otkucaja srca”.
Zelda Sayre za F. Scott Fitzgeralda
“Pogledam prema tebi i vidim te kako užurbano dolaziš. Bez tebe, najdraži ne bih mogla čuti, vidjeti, osjećati ili živjeti i ne želim zamisliti život bez tebe. Kada bih ostala sama taj život bi izgledao kao preklinjanje za milost, usamljena starost i nemogućnost disanja. Vrati se što prije, jer mi nedostaješ”.
Richard Nixon za Pat Nixon
“Moje srce,
kada vjetar duva kao što to sada radi, kiša pada i zakloni sunce, oblaci zaklone ljepotu neba, čak i tada znaj da smo kao sunce koje prkosi vremenu, ljubav koja pobjeđuje sve”.
Frida Kahlo za Diega Riveru
“Diego, moja ljubavi,
zapamti da ćemo biti zajedno zauvijek i da nas ništa na svijetu neće rastaviti. Lijepo se ponašaj i slušaj sve što ti Emmy Lou kaže. Obožavam te više nego ikada”.
