Milica Stojadinović
Milica Stojadinović
Prvi put kada smo došli u Vrdnik posetili smo manastir Ravanicu i spomenik Milice Stojadinović, prelepe srpske pesnikinje. Gledali smo u bistu i divili se lepoti ove žene . Pitali smo se kako je neko ko je rođen daleke 1828.godine mogao da bude tako lep i tako darovit. Nije čudo što su je nazvali Vrdničkom vilom.
Mi smo joj posvetili ovaj kutak Fruške Gore, sa potočićem koji je Milica Stojadinović u svojoj pesmi učinila čarobnim, a mi ove stihove prisvojismo kao putokaz duši do ovog lepog mesta koje nazivamo “Platan”.
Svud tišina, samo potok
Kroz travicu što žubori,
Ispod tamni senki drva
Sa šuštanjem lisća zbori.
Srce! tu je mesto za te,
Ne razumu tebe ljudi;
Tvoja topla k rodu pjesna
Samo zlobu sveta budi.
Slušaj kako potok teče,
Pogle ‘kako nebo blista!
Amo srce, nisu za svet
Ova tvoja čuvstva čista.
Milica Stojadinović Srpkinja (Bukovac, 6. jul 1828 — Beograd, 25. jul 1878) bila je srpska književnica. Obrazovala se uglavnom sama, učeći strane jezike i sudelujući u književnom životu. Od njenih pesama objavljenih u tri knjige (1850, 1855, 1869), uspešnije su prema zvaničnoj istoriografiji srpske književnosti one intimnijeg karaktera. Značajan je njen dnevnik U Fruškoj gori I i II i prepiska sa Vukom Karadžićem i Minom Vukomanović.
