Plamen i mleko

Nekada davno u Hercegovini. Mesto gde se „varilo“ mleko i pravili sir i kajmak se zvalo koliba. Hercegovačke kolibe su specifične, šest metara visoke bez prozora, sagrađene od vrbovog pruća, pokrivene slamom  sa rupom na vrhu veoma oštrog krova, površine jedva dvadesetak kvadrata, sa crnim zemljanim podom. U sumrak, kada se pomuzu ovce, mleko se unosi u kolibu i sipa u ogroman crni garavi kotao, koji visi na dugačkom metalnom lancu iznad ognjišta. Pali se vatra, jedini izvor svetlosti u kolibi. Mi, deca, sedimo u ćošku kolibe sa „mjedenim“  (nekakva legura) kašikama u rukama. Ćutke čekamo da mleko uzavri. Stariji prepričavaju dan koji je na izmaku. Gledamo ih kroz treperavi plamen koji liže garavi kotao sa mlekom.

Čekamo da se ustane baba i kaže, evo ga provrelo je. Ali ta vatra na sredini zemljanog poda nekako lenjo liže kotao. Povremeno neko od starijih ubaci komad slomljene grane u ognjište. Uh kako bih ja želeo ubaciti nešto u tu vatru. Ali deci je to strogo zabranjeno. To zabranjeno po običaju pojačava moju čežnju. Napokon, prilazi baba kotlu. Razljeva mleko u „škipe“, plitke drvene posude. To mleko ćemo za par dana zvati kajmak.

Kotao je prazan. To je znak da deca mogu pristupiti kotlu sa svojim mjedenim kašikama. Čuje se samo grebanje kašika po dnu kotla i halapljivo mljackanje dečijih usta. Kako je predivan ukus blago prigorelog mleka na zidovima kotla. Onaj čarobni plamen učini tek toliko da se mleko zalepi za kotao, nikada ne zagori. Čudo. Ovde na Fruškoj Gori, gledajući u plamen razgorelog kamina setim se ove divne scene iz mog detinjstva.